Како црква разликује демонско власништво од менталних болести?

Од данас Католичка црква користи егзорцизам у случајевима поседовања. Ове приче чак претходе објављивању Библије, где постоје извештаји о Исусу Христу који истребљује жртве инвазије демона. Христове моћи пренијеле би се на његове апостоле, а касније и на католичке свештенике.

Током година, међутим, медицина је напредовала до питања да ли демонски посјед заиста не може бити манифестација психијатријске болести. Због тога је, после векова, без ревизије својих метода, Ватикан 1999. године променио смернице за егзорцизам и препознао неке ситуације као менталне испаде због медицинских, а не нужно духовних проблема.

Промена

Сада је католичка црква строжа у доношењу пресуде о томе ко је или није под злим уплитањем. Ритуали егзорцизма се више не нуде свим наводно опсједнутим људима - напротив: свештеници се ослањају на помоћ лекара да разумеју случајеве које добијају и да провере да ли су психотична имовина или избијања.

Док психијатар посматра понашање „опсједнуте“ особе, поставља питања и покушава да схвати шта се догађа, свештеник је свестан присуства типичних карактеристика поседовања: способности да се говори језиком раније непознатим, показујући много више снаге него "нормална" особа и познавање информација које не би требало, као што су подаци Цркве или лични живот оних који вас окружују. Ове три карактеристике би лако могле класификовати за Цркву случај посједовања.

Вечна сумња?

Ипак, чак и са горе наведеним критеријумима, Ватикан је свестан да се све ово може фалсификовати - на пример, може се проучавати живот свештеника и користити се оним што знају у одговарајуће време, како би се имплицирало да јесу узели демони.

Нове смернице које користи Црква заправо помажу припадницима клера да разликују поседовање и псеудопоседовање, у којем случају пацијент може да пати од болести попут шизофреније или других дисоцијативних поремећаја.

Црква такође више не врши егзорцизме код људи који кажу да су проклет или да имају сличне проблеме. Наредба је да се поштују нова правила и да се поступак изврши само на онима којима је стварно потребан. Ипак, и Црква и лекари претпостављају да је то тешко раздвајање и да се, нажалост, могу догодити грешке када се дефинише ко је или не поседује.

* Објављено 02. 05. 14